Prim. Dr Bojana Cokić, pedijatar
Zdravstveni centar Zaječar, Dečije odeljenje
Uvod:Angelman sindrom je retko genetsko oboljenje, uzrokovano delecijom regije na proksimalnom delu dugog kraka hromozoma 15q11-q13. Klinička slika je povezana sa genetskim imprintingom pri čemu je gen eksprimiran samo sa jednog roditeljskog alela, a alel nasleđen od drugog roditelja je inaktiviran. U Angelman sindromu radi se o disfunkciji majčinog gena UBE3A (ubikvitin proteinska ligaza E6-AP), koji kada je mutiran ili nedostaje dovodi do karakteristika ovog poremećaja. Dakle, genetski uzrok Angelman sindroma je gubitak ekspresije ili gubitak funkcije majčinog nasleđenog alela protein ligaze UBE3A u neuronima centralnog nervnog sistema, što dovodi do pojave složenog fenotipa koji veoma utiče na kogniciju i ponašanje.
Kliničku sliku Angelman sindroma opisuje britanski pedijatar Harry Angelman (1915-1996.) 1965. godine u troje dece koja su imala karakterističan fenotip sa neurorazvojim poteškoćama i poremećajem ponašanja i funkcionisanja. Teški intelektualni deficit, veselo ponašanje sa čestim napadima smeha koji nije ničim izazvan, ataksičan hod i teško oštećenje komunikacije.
Incidenca Angelman sindroma iznosi 1: 15 000 do 20 000 rođenih.
Većina novorođene dece ima uredan intrauterini rast i razvoj, osim blage hipotonije na rođenju. Problemi se javljaju u period odojčeta, kada zbog slabijeg sisanja slabije napreduju. Dolazi do pojave usporenog razvoja motorike, receptivnog i ekspresivnog govora i socijalnih veština. Tokom perioda malog deteta dolazi do loše kontrole pokreta, nemogućnosti efikasne komunikacije što dovodi do neželjenog ponašanja-griženje, štipšanje, čupanje kose, šamaranje, udaranje, grebanje. U 80% slučajeva javljaju se epileptični napadi, u 70% hiperaktivnost. I pored ograničenih sposobnosti, mogu da savladaju određene zadatke pod nadzorom ( mogu da se obuku, koriste pribor za jelo). Generalno imaju dobro opšte zdravstveno stanje.
Postavljanje dijagnoze nije ni malo lako, i nikada se ne dešava pre treće godine,.
Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, EEG ispitivanja i laboratorijskih metoda molekularne genetike.
Za Angelmanov sindrom ne postoji specifična terapija. Epilepsija se leči antikonvulzivima. Ostalo je simptomataska terapija: fizikalna, bihevioralna, radna, terapija govora i dr. Osnovni cilj terapije je da se postigne što bolji rezultat radi poboljšanja kvaliteta života obolele dece.
Edukacijski i rehabilitacijski postupci kod Angelmanovog sindroma uključuju bazičnu perceptivnu stimulaciju, primijenjenu analizu ponašanja te fizikalnu, logopedsku i radnu terapiju. U logopedskom tretmanu naglasak je na neverbalnim oblicima komunikacije. Angelmanov sindrom nije progresivno stanje te su tok i prognoza poremećaja obećavajuće.
Prikaz slučaja:U radu je prikazan dečak uzrasta 14 godina. Prvo dete iz prve, uredne trudnoće, rođeno u terminu (vaginalnim putem). Apgar 8, Pm-3100 gr. Pd-53 cm. Og-35 cm. U prvoj godini slabo prihvata mlečnu ishranu, a nemlečnu odbija. U tercijarnoj ustanovi kompletnim ispitivanjem nije otkriven uzrok slabog napredovanja.
Sa 18 meseci počinje da hoda sa pridržavanjem. Glasove ima, ali reči ne. Obazriv je, nikad ne pada i uvek ide samo gde može i gde mu je sigurno. Higijenske navike je stekao oko 6. godine.
U 4. godini je imao jednu krizu svesti. Nastavlja se ispitivanje u tercijarnoj ustanovi kada se posumnja da se radi o genetskoj bolesti. Započinju genetska ispitivanja-microarray, potom egzomsko sekvenciranje i segregacione analize. Promene u UBE3A genu se povezuju sa Angelman sindromom i kliničkom slikom. I konačno sa 9 godina dečak dobija dijagnozu Angelman sindroma.
Savetovana stimulaciona terapija ( fizijatrijska, logopedska, defektološka). Zbog skolioze nosi korekcioni mider, planirana hirurška intervencija.
Dečak gracilne građe, srednje teškog do teškog intelektualnog deficita, veoma veselog raspoloženja. Izražena je neverbalna komunikacija.
U porodici nisu zabeležena genetska oboljenja.
Zaključak:Angelman sindrom je redak genetski poremećaj sa teškim intelektualnim deficitom i predstavlja veliki izazov od postavljanja dijagnoze do primene adekvatnih stimulacionih postupaka.
U zavisnosti od simptoma Angelman sindroma može se uključiti: fizikalna terapija, neverbalna komunikacija pomoću znakova i slika, bihevioralna terapija za savladavanje hiperaktivnosti i kratkog raspona pažnje, što može pomoći u razvoju.
Pored toga podrška za roditelje dece sa Angelman sindromom je od velikog značaja i obuhvata: Organizacije za podršku, genetsko savetovanje i produženi boravak obolele dece..
