Prof. dr Ljiljana Šaranac
Medicinski fakultet, Niš
Gojaznost u dečjem uzrastu je kompleksna i heterogena bolest determinisana kako genetskim, tako i epigenetskim faktorima. Evropske komisija je nedavno označila gojaznost kao hroničnu nezaraznu bolest, sklonu relapsu, koja otvara mogućnost za pojavu drugih neprenosivih bolesti, poput dijabetesa, kardiovaskularnih bolesti i kancera. Posebno je zabrinjavajuća pandemija gojaznosti i Tipa 2 dijabetesa u dečjem uzrastu. Definicija SZO, po kojoj je gojaznost stanje hronične inflamacije, takođe baca novo svetlo na ovaj gorući problem. Redefinisanje gojaznosti kao bolesti bitno je za suočavanje sa problemom, ali ne donosi željene rezultate. Dosadašnje metode prevencije i zlatni standard lečenja (multikomponentna promena životnih navika) očigledno su se pokazali neefikasnima. Iako je dostižno kratkoročno postići postavljene ciljeve gubitka telesne mase (TM), nije lako održati postignuto, jer je bolest hronična i progresivna. Otkriće monogenskih formi gojaznosti jasno je stavilo do znanja da jesti manje i kretati se više nije univerzalna preporuka koja će dati rezultate. Najčešće forme monogenske gojaznosti: mutacija melanokortinskog receptora MC4R i MC3R, kao i mutacija gena za leptin i receptora za leptin (Lep-Rec) sada se mogu lečiti inovativnim lekovima. Ipak, poligenska osnova bolesti u većine gojaznih stalna je prilika za izučavanje novih mehanizama nastajanja, uticaja rane nutricije i preventabilnih faktora sredine. Rezultat skorašnjih kliničkih ispitivanja su novoodobreni lekovi iz grupe kratkodelujućih i dugodelujućih agonista receptora za inkretine, poput Liraglutida ( agonist receptora za GLP1) i Semaglutida (dugodelujući agonist istog receptora). Njihov povoljan uticaj na postprandijalnu insulinemiju i supresiju lučenja glukagona, sporije gastrično pražnjenje i potrošnju energije, uliva novi optimizam kako kod obolelih, tako i kod doktora koji se bave ovom granom medicine.
